Zlatni bor - stvarnost ili mit?

"Borovi su veoma rasprostranjena vrsta šumskog drveća. Postoji nekoliko desetina vrsta ovih četinara, po nekima čak i preko 90. Takođe su brojni i varijeteti ovih vrsta. Na Zlatiboru postoje samo tri vrste bora: crni bor, beli bor, bor munika. Možemo dodati i četvrtu vrstu - zlatni bor.

Crni bor (Pinus nigra) dostiže visinu oko 40, a u povoljnim okolnostima čak i 50 metara. Kora mu je tanmosive boje. Četine, po dve u paru, su krute, debele, malo savijene i tamnozelene.

Beli bor (Pinus silvestris) je visok do 40 m, kora u gornjem delu stabla je crvenkastožućkasta ili svetlosmeđa, iglice su plavičastozelene, po dve u paru, nešto kraće i tanje od iglica crnog bora. Najupadljivija razlika ove dve vrste bora je boja njihovih stabala, koja je, uslovno rečeno, kod crnog bora - tamna, kod belog -svetla. To je verovatno razlog što se jedan zove beli, a drugi crni bor.

Munika (Pinus heldreichy) je treća vrsta bora koji je od prirode prisutan na Zlatiboru. Zastupljen je u malom broju stabala u selima Negbina i Sjeništa, gde pretstavlja zadnje ostatke nekadašnjih šuma ovog bora na Zlatiboru.

Postoji, međutim, i zlatni bor. Osnovna vidljiva karakteristika zlatnog bora (po kojoj se zlatni bor razlikuje od prethodnih) jeste boja iglica - četine. Kod zlatnog bora, oko 80% iglica je zelene boje, a oko 20% jednogodišnjih iglica je žuto ili žutozeleno i one su na grančicama koje su te godine izrasle. Žute iglice imaju kraći vek od zelenih i krajem prve godine se suše i opadaju. Na mestu gde su bile razviće se nove grančice od kojih će samo manji deo biti sa žutim iglicama. Po tom svojstvu, po žutim mladim iglicama (četini) takav bor je dobio ime zlatni bor.

Pojava žute i žutozelene boje borovih iglica je nastala usled mutacije, tj. promenom nekog opažljivog svojstva jedinke koja je uslovljena naglom genetskom promenom. Jedinka sa takvom promenom u genu zove se mutant.

Zlatiborski zlatni borovi. Obično govorimo o zlatnom boru u jednini kao da je u pitanju jedan bor a prava je istina da se radi o tri do sada identifikovana bora.

Prvi zlatni bor koji će dobiti taj epitet je u stvari varijetet crnog bora. Taj bor je Pančić video 1875. godine kada je sa svojim studentima (licejcima) putovao po ovome kraju (Pančić je iste godine na Tari u mestu Zaovine identifikovao i posebnu vrstu omorike koja je po njemu dobila ime Pančićeva omorika). O tom boru, koji su meštani zvali zlatni bor, on je pisao u »Dodatku flori Kneževine Srbije«:

»Zlatan bor što u jednom komadu u blizini sela Negbine raste nije ništa drugo nego običan crni bor koji je sa bilo koga kvara zakržljao, te mu se vrh nakrivio a četina nešto požutela«.

Drvo se nalazilo pri kraju južne strane Zlatibora između sela Negbina i Sjeništa na jednom golom brdu na visini oko 950 metara. Po Pančićevom mišljenju, žuta boja iglica nije genetski uslovljena, već je u pitanju dejstvo nekog sredinskog faktora («sa bilo kog kvara», kaže Pančić). Pančićev naslednik na Velikoj školi prof. L. Adamović je proučavao ovo stablo i utvrdio da je u pitanju poseban varijetet crnog bora i nazvao ga Pinus nigra var. Zlatiborica. Profesor biologije iz Užica Kosta Urošević dao je detaljan opis ovog prvog zlatnog bora: Češki botaničar Novak ga je 1926. godine fotografisao. Prema šum. inž. Salihu Omanoviću bor se 1934. godine osušio. Zahvaljujući fotografiji botaničara Novaka, a naročito opširnom opisu koji je dao K. Urošević mi imamo jasnu sliku tog prvog zlatnog bora.

Drugi zlatni bor je varijetet belog bora i poznat je pod imenom Pinus silvestris var. Zlatiborica Omanović. Njega je otkrio sarajevski šumarski inž. Salih Omanović 1937. godine. On je utvrdio da je u pitanju poseban varijetet belog bora jedinstven u svetu po izgledu i lepoti. Nisu dali rezultat pokušaji da se iz semena dobiju biljke sa istim svojstvima. Pri samom kraju 20. veka, tj. 17. decembra 1999. godine ovo se stablo izvalilo (po proceni stručnjaka tada je bilo staro oko 80 godina). Ipak, zahvaljujući zalaganju, entuzijazmu i stručnom znanju dr M. Tošića, bor je spasen. U aprilu 2000. godine ovaj je genetičar na srušenom stablu pronašao nekoliko još živih grančica. Nakalemio ih je na mladice belog bora koje je imao u svom dvorištu. (Prema dosadašnjim saznanjima jedino se tako može razmnožavati). Tako će bor nastaviti svoj život.

Postoji, konačno, i treći zlatni bor, znatno mlađi. On je poznat pod imenom Pinus silvestris var. aurea Zlatiborensis Tosić. Proučavajući borove na Zlatiboru, dr M. Tošić je 1994. godine pronašao u selu Negbina još jedno stablo belog bora sa žutim iglicama. Četine ovog bora se dosta razlikuju od ranijeg zlatnog bora jer su kraće i mnogobrojnije. A najvažnije je da se boja iglica razlikuje od ranijeg zlatnog bora. Naime, četine su žutozelene boje u toku leta, zlatnožute ujesen i tamnožute zimi. Radi se o znatno izrazitijim svojstvima po kojima ovi borovi dobijaju svoje ime. Nažalost, taj najnoviji zlatni bor nije pod zaštitom i sasvim je moguće da je nepažnjom uništen.

Dakle, do sada su poznata tri zlatna bora, od kojih je jedan bio crni a dva bela.

Vredi imati na umu činjenicu da su se svi ovi borovi javili u približno istom području, na južnim padinama Zlatibora."


Po meni ne postoji nikakav >zlatni bor< a ova planina ako je i dobila ime po nekom boru onda je to po Pinus sylvestrisu koji je tamo najzastupljeniji tj. po njegovoj svetlo smeđoj kori.
Zanima me vaše mišljenje.

Quote::

Kod zlatnog bora, oko 80% iglica je zelene boje, a oko 20% jednogodišnjih iglica je žuto ili žutozeleno i one su na grančicama koje su te godine izrasle. Žute iglice imaju kraći vek od zelenih i krajem prve godine se suše i opadaju. Na mestu gde su bile razviće se nove grančice od kojih će samo manji deo biti sa žutim iglicama. Po tom svojstvu, po žutim mladim iglicama (četini) takav bor je dobio ime zlatni bor.

ako je to tako, onda se te zlatne iglice za par godina izgube.

bez obzira na sve, ja vjerujem u Zlatni bor

Kada sam bio u Novom Sadu,u centru,blizu prorodnjackog muzeja video sam "Zlatan bor".Ne bih ja to primetio da nije postavljena tabla sa natpisom.Bor je visine 1,5-2m.

Ja znam samo da ga je gradonačelnica Maja svečano, u prisustvu medija "zakopala" negde kod spensa. Stalno se rešavam da vidim to čudo ali izgleda da je pronaći ga, vrlo komplikovana rabota,

Bor je visine kako je TA300 napisao. Pored njega je tabla sa natpisom "zlatni bor Pinus sylvestris aurea Zlatiborensis". To je, ako me sećanje ne vara, bila neka akcija a drvo su sadile Maja i ona misica Sanja Papić. Nešto kao u svim gradovima srbije po jedan zlatni bor.
Bor inače zaista ima neku čudnu boju iglica i iglice su znatno duže nego kod pravog belog bora.
Ako je verovati onom gore tekstu onda je to >>zlatni bor<< (onaj treći primerak) kalemljen na Pinus sylvestris.
Biće zanimljivo pratiti ga u budućnosti, da li će menjati izgled kako bude rastao.

Nabrzinu sam sve pročitao, kasnije ću detaljnije, ali samo da napišem, da je Pinus nigra jedna od "najvarijabilnijih" drvenastih vrsta, čime hoću reći da jako mogu varirati od lokaliteta do lokaliteta, zato i ima toliko varijeteta.

Ovo je "najzlatniji" bor koji sam imao prilike da vidim i uslikam. Zove se Pinus wallichiana "Zebrina". Raste na Himalajima.

Pozdrav, Badnjevac

Zlatni bor nije legenda, već realnost (čitao sam po literaturi /ne pamtim koji su naslovi i autori/ da je od dotičnog stabla belog bora još pre dr. Tošića bilo praktičnih ljudi - Nemaca, koji su napravili kultivar zlatnog bora; taj kultivar je jedno vreme bio veoma popularan (znači - u pitanju je genetski faktor, a ne neki fiziološki poremećaj))
Da li Zlatibor vodi ime po tom boru - ne znam.

Zlatibor je dobio ime po boji kore bora, a ne iglicama, koliko ja znam

Ako je dobio ime po boji kore onda nema sumnje da se mislilo na beli bor (Pinus sylvestris). Samo on ima tu narandžasto-zlatnu boju kore.

Citat:

„PRVI SIMPOZIJUM ZA OPLEMENJIVANJE ORGANIZAMA“

Vrnjačka Banja, 8-11. novembar 1995

© 2006 Društvo genetičara Srbije


NEKE MORFOLOŠKE OSOBINE PINUS . SYLVЕSTRIS L. VAR. ZLАTIBORICA OMAN. I PINUS SYLVESTRIS L. VAR. AUREA ZLATIBORENSIS' TOŠIĆ



Mihailo Tošić



„Si1va” Samostalni biro za stručne i razvojno-istraživačke poslove u šumarstvu i hortikulturi, Užice





Mutacije morfoloških i drugih osobina šumskog drveća povećavaju genetički varijabilitet, koji je značajan izvor polaznog materijala za stvaranje ku1turnih taksona traženih osobina. Genetske mutacije omogućuju da se nove osobine prenose sa roditelja na potomstvo, a somatske promene mogu se koristiti vegetativnim razmnožavnajem mutanata sa estetski vrednim osobinama za potrebe hortikulture. U radu se prikazuju neke morfološke osobine Pinus sylvestris L. var.zlatiborica Oman. i Pinus sylvestris L. aurea zlatiborensis Tošić. Ps.var.zlatiborica Oman., stablo belog bora, poznato kao „zlatni bor” u selu Negbina na Zlatiboru. Nije mu proveravan genotip testom potomstva, ali prema morfološkim osobinama, sa dosta verovatnoće, možе se pretpostaviti da je rezultat somalske mutacije, zbog čеgа., čini se ima vrlo složenu himernu gradu. Naime, prema boji iglica ima tri vrste ovih i to: zelene, žute i žutozelene. Žutih ima oko 20% od ukupnog broja jednogodišnjih iglica i one su na posebnim grančicama. Dužine dvogodišnjih iglica približno su iste za sve boje i kreću se od 40 do 57 mm. Pored pretežno zelenih iglica i žute starenjem dobijaju zelenu boju. I grančice su različite. One koje nose žute iglice obično su kratke i odvajaju se blizu vrha letorasta grane. Boja im je žuta do svetlobraon, a one koje nose zelene iglice imaju tamnosivu do tamnobraon boju. Rukavac kod žutih iglica je svetlo braon, a kod zelenih tamnosiv. P.s. var. aurea zlatiborensis Tošić je mlado, 14 god. staro stabalce belog bora sa zlatnožutim iglicama takođe u selu Negbina. Bitno se razlikuje od prethodnog varijeteta po boji, dužini i brojnosti iglica. Boja svih iglica je približno ista – zlatnožuta, ali su znatno kraće i brojnije. Dužina im je 21-32 mm. Po dužnom cm grančice imaju 9-11 pari iglica, dok kod P.s. var zlatiborica Oman. 6-7 pari.

I dalje ostaje pitanje - ime Zlatibora je nastalo po kori ili po četinama?

Drugi zlatni bor je varijetet belog bora i poznat je pod imenom Pinus silvestris var. Zlatiborica Omanović. Njega je otkrio sarajevski šumarski inž. Salih Omanović 1937. godine. On je utvrdio da je u pitanju poseban varijetet belog bora jedinstven u svetu po izgledu i lepoti. Nisu dali rezultat pokušaji da se iz semena dobiju biljke sa istim svojstvima. Pri samom kraju 20. veka, tj. 17. decembra 1999. godine ovo se stablo izvalilo (po proceni stručnjaka tada je bilo staro oko 80 godina). Ipak, zahvaljujući zalaganju, entuzijazmu i stručnom znanju dr M. Tošića, bor je spasen. U aprilu 2000. godine ovaj je genetičar na srušenom stablu pronašao nekoliko još živih grančica. Nakalemio ih je na mladice belog bora koje je imao u svom dvorištu. (Prema dosadašnjim saznanjima jedino se tako može razmnožavati). Tako će bor nastaviti svoj život.

**************

Biljka sa nekom genetskom mutacijom moze da se razmnozava samo vegetativno ili kulturom tkiva (ako zelite da zadrzite sve karakteristike), nikako generativno jer se generativnim razmnozavanjem (semenom) uvek dobija osnovna vrsta a ne forma il varijetet

koliko ja znam semenom se dobijaju,pored sejane vrste i "melezi",možemo reći varijeteti,
Nisam stručan i teoriju ne poznajem skoro uopšte,ali sam iz osnovne vrste semenom dobijao po par komada potpuno različitih sadnica od osnovne vrste,e sad da li se to stručno zove "varietet" ili ne,to ne znam...
pozdrav...