S V O J S T V A O R G A N S K I H K O M P O S T A
Biljna organika u kompostnim gomilama postaje kompost onda kada bude mestimično prerađena (pojedena) od strane zemljišnih bakterija, mikroba, gljivica, raznih crva i glisti i druge zemljišne populacije. U procesu takve prerade, još u kompostnim gomilama, iščezavaju amonijak i slobodni azot koji su štetni i za biljke i za mikroorganizme, i kompost, uznesen na baštenske leje, postaje koristan i za biljke i za zemljišnu živu sredinu. On ne oduzima biljkama vlagu; on je izvor obogaćivanja zemljišnih rastvora organskim hemijskim elementima. Vrednost komposta je u tome što on daje biljkama izbalansirani sadržaj neophodnih hemijskih elemenata (pa on je i proizveden od otpadaka biljaka, koje u sebi sadrže samo one hemijske elemente koji su neophodni za rast i rod); on sadrži gotov humus (garant zemljišne plodnosti), već gotove rastvore organskih hemijskih elemenata i živu zemljišnu sredinu (koja će nastaviti da živi u lejama i neprestano popunjavati zemljišne rastvore minerala hemijskih elemenata) i deo ne potpuno razložene organike (koja će biti hrana zemljišnim organizmima već u lejama).
A šta je bilo sa azotom, fosforom i kalijumom, koji su neophodni biljkama, kako tvrdi korporativna agrohemijska nauka, vrlo zabrinuta ako dođe do masovnog odustajanja baštovana od upotrebe hemijskih mineralnih đubriva?
Priroda je vrlo mudra. Ona je uredila tako da skoro svi zemljišni mikroorganizmi imaju na sebi ili na svojim čaurama hitinski (gr. chiton – oklop, haljina, odeća) oklop. Posle ugibanja ili izlaska iz te čaure, taj oklop je snabdevač fosforom i kalijumom i komposta i zemljišta leja. I što je više u zemljištu i u kompostu živih zemljišnih organizama, više će u njoj biti hitina, što zanači – kalijuma i fosfora. A pošto u prirodi postoji simbioza živih zemljišnih organizama i biljaka, količina tih hemijskih elemenata u zemlji je uvek izbalansirana, ako baštovan sam nasilno taj balans ne poremeti.
Da, amonijak i slobodni azot su iščezli iz kompostne gomile. Kakva radost zbog toga nastaje među pristalicama agrohemijske zemljoradnje! Pa to znači da baštovani odmah moraju za novčanike i u kupovinu azotnih đubriva! Ali, njihova radost je preuranjena: radom živih organizama u kompostnoj gomili azot iz vazduha (a njega je u atmosferi više od 70%, što znači da se i biljke, i životinje, i sam čovek bukvalno kupaju u azotu) se veže za prirodne ostatke tih organizama i preko njih sa tečnim zemljišnim rastvorima, iz kojih biljke uzimaju hranu. I što je više tih živih organizama u zemljištu, više je u zemljišnim rastvorima azota. Priroda nam na taj način govori da je potpuno nepotrebno unositi u zemlju hemijska mineralna đubriva. Neka ih jedu oni koji ih i proizvode.

ŠTA SVE ZNA PRIRODA, I KAKO I O ČEMU OBAVEŠTAVA ZEMLJORADNIKA
Pre nego što odgovorim na pitanja o primeni agrotehnike prirodne
zemljoradnje, moram da kažem šta sve spada u tu agrotehniku, čime i zbog čega se
ona razlikuje od primene „savremene“ agrotehnike, zasnovane na dubokom
prekopavanju ili oranju zemljišta, na primeni sirovog (nefermentisanog) stajnjaka,
zelenog đubriva i mineralnih đubriva.
Agrotehnika je nazvana prirodna zbog toga što se prvenstveno oslanja na
prirodu, na njenom održavanju plodnosti zemlje, bez dubinskog prodiranja u nju
sredstvima obrade, bez tretiranja đubrivom sa strane u obliku stajnjaka, bez
primene mineralnih đubriva. Pa, ništa se od toga ne događa u „divljoj“ prirodi, ali
ona nam stalno demonstrira svoju superiornost nad nama i našim delovanjima na
zemljišta naših bašti.
Dobro je, naprimer, pogledati, posle jakog mraza svoju „tradicionalno“
obrađenu i „kultivisanu“ baštu, i zemljište neobrađenih njiva iza ograde, da bi se
uočila razlika rezultata napora baštovana i snage prirode na očuvanju života biljaka.
U bašti, na „kultivisanom“ zemljištu, sve su se biljke smrzle, skovrdžale, pocrnele,
mnoge su definitivno uginule. A iza ograde, na poljima, u koje čovek nije prodirao
svojim moćnim oruđima i raznim đubrivima, mnogobrojne trave su žive, zdrave i
raduju se svojoj sreći.
Pa, kako je to moguće, čovek se brinuo, kopao i orao, đubrio stajnjakom,
posipao zemljište raznim mikro i makro đubrivima, iscrpljivao se prekomernim
fizičkim poslom, praznio svoj novčanik, a priroda iza ograde ništa od toga nije
radila, ali njeni rezultati su mnogo produktivniji, nego kod marljivog baštovana?
A stvar je u tome, da se bilje na neobrađenim poljima, odumirući posle
vegetativnog perioda, prostrlo po zemlji, pokrivajući je kao ćebetom, svojim
izumrlim nadzemnim delovima. U tim delovima, za vreme vegetacije, bilje je
nakupilo, kako je tvrdio V. V. Okučajev, mnogo više organskih hemijskih elemenata,
nego što je iz zemlje uzelo. Priroda, na taj način, svake godine vraća zemlji mnogo
više komposta (organike), nego što je iz nje uzela. I na „divljoj“ njivi plodnost
zemlje se nikada ne iscrpljuje. Ostaci biljaka na neobrađenoj njivi su hrana
zemljišnim živim organizmima, koji pretvaraju te biljne ostatke u humus. Humus, sa
svoje strane, nalazeći se u korenskom sloju zemljišta, ima svojstvo rastresitosti i
poroznosti, propušta u zemlju vazduh i vlagu od padavina. Istovremeno, humus
zadržava oko svojih čestica vodene rastvore minerala zemljišta, od kojih biljke i
crpe hranu iz zemljišnog sloja. Ovi rastvori se zadržavaju oko čestica humusa silom
teže električnog naboja, koji poseduju ove čestice. Međutim, čestice običnog
zemljišta takav naboj ne poseduju i mineralne vodene rastvore ne zadržavaju. Zato
u zemljištu bez ili sa malom količinom humusa (to je karakteristika najvećeg broja
bašti Rusa) vlaga i zemljišni mineralni rastvori ili slobodno odlaze u niže slojeve
zemljišta ili putem zemljišnih kapilara odlaze na njenu površinu ne dolazeći do
korenja biljaka. Na površini zemljišta se formira tvrda kora od mineralnih soli, koja
u unutrašnjost ne propušta ni atmosferski vazduh, ni vlagu od padavina ili od
zalivanja.
Na neobrađenim poljima, kako tvrdi pedološka nauka (nauka koja izučava
zemljišta), imajući hranu od organike izumrlih ostataka biljaka, živi ogromna masa
zemljišnih organizama. Samo na jednom hektaru ukupna masa živih zemljišnih
organizama premašuje 20 tona! To je po težini ekvivalentno stadu od 50 komada
krupne rogate stoke! Možete li zamisliti kolika je snaga ovog živog zemljišnog
stanovništva? Živi zemljišni organizmi, prilikom disanja izdvajaju ugljendioksid, čiji
ugljenik je osnovna komponenta sastava svih biljaka. U „divljoj“ prirodi ovaj gas,
kada u zemlji ima dovoljno rastresitog humusa, slobodno prolazi iz zemlje na
površinu i biva progutan od strane nadzemnog dela biljke. Osim toga, živi zemljišni
organizmi prilikom disanja stvaraju toplotu. Temperatura površine zemlje na
neobrađenim poljima je 3-5 stepeni viša od temperature na „kultivisanoj“ bašti.
Baš iz tog razloga kod mrazeva izvan ograde bašte, kako smo ranije naglasili, svo
bilje ostane živo, a na lejama bašti ugiba ili jako strada od posledica mraza. Zar
time priroda ne dokazuje da sve zemljišne žive organizme treba negovati, štititi i
paziti, hraniti ih i umnožavati, a ne uništavati ih oranjem i prekopavanjem (sa
prevrtanjem zemlje)?
U prirodi postoji simbioza između biljaka i živih zemljišnih organizama.
Biljke svojim otpacima korenja i svojim ostacima hrane živu zemljišnu sredinu, a ta
sredina, dobivši hranu od biljaka, pretvara je u humus, u organske kiseline,
stimulanse rasta, antibiotike, sluz (za strukturisanje zemljišta), izdvaja iz vazduha
tako dragocen za biljke - azot, i uvodi ga u sastav zemljišnih vodenih rastvora.
Zemljišni organizmi hitinizacijom (jedinjenje od kojeg se sastoji tvrdi oklop
zglavkara, insekata), unose u tlo fosfor i kalijum, a razloženim organskim kiselinama
rastvaraju zemljišne minerale i unose njihove hemijske elemente u vodene
zemljišne rastvore. Prilikom disanja zemljišni organizmi oslobađaju ugljendioksid,
koji je biljkama neophodan za izgradnju svojih tela, a kojeg je vrlo malo u
atmosferi. Stvarajući disanjem toplotu, zemljišni organizmi zagrevaju tlo i prizemni
sloj atmosfere, što omogućava biljkama bolje uslove rasta i produžava aktivnu
vegetaciju biljaka – ranije s proleća i do kasnije u jesen. Eto, šta ume priroda, tamo
gde joj se ne meša čovek, svojim nepromišljenim aktivnostima.
Čovek, koji pažljivo posmatra, primetiće da se na neobrađenim poljima
periodično menja sastav biljaka koje tamo rastu, jedne trave nestaju, pojavljuju se
druge. Priroda ovom promenom kao da ukazuje čoveku da i on treba periodično da
menja mesta useva jednih ili drugih kultura. Biljke, usisavajući svojim korenjem
vodene zemljišne mineralne rastvore i porama nadzemnog dela atmosferski
vazduh, skladište u sebi sav spektar hemijskih elemenata koji su neophodni za
njihov razvoj. Ovaj spektar je cela Mendeljejeva tablica elemenata. Međutim,svaka biljka koristi za svoj razvoj i prinos samo one hemijske elemente koji su
svojstveni njenoj prirodi. Baš zbog toga plodovi različitih kultura imaju različit ukus,
miris, boju, oblik. Hemijskih elemenata, koji im nisu potrebni, biljke se preko
korenja i pora oslobađaju i oni odlaze u zemlju ili atmosferu. Vremenom se tih
hemijskih elemenata, koji biljkama nisu potrebni, nakupi suviše mnogo u zemlji, da
počinju da ometaju njihov normalan rast, razvoj i plodnost. Tada se kaže da je
zemlja „umorna“. Zemlja se umori baš od te konkretne biljke. Drugim biljkama
sastav tog zemljišta biće sasvim odgovarajući. Na neobrađenim poljima priroda
sama periodično menja sastav trava. U bašti to treba da radi čovek, koristeći
uputstva prirode.
Mnogi ljudi (među kojima i mnogi baštovani) primećuju, naprimer, da na
kraju šume, ne mnogo daleko od nje, raste najjače drveće i šiblje. A u šumskoj
teskobi i skučenosti, to isto drveće jedva da i raste – slabašno, izduženo,tanko.
Time priroda opet priča čoveku da biljkama za rast i razvoj treba svetlost, i vazduh
koji se stalno obnavlja i cirkuliše. Takođe i što manje konkurencije za zemljišnu i
atmosfersku hranu.

U P O Z O R E N J E
U poslednje vreme hemijska preduzeća (azotare) uporno nude
baštovanima i farmerima takozvano „biođubrivo“. Specijalisti - agronomi sa
visokim naučnim zvanjima daju tom „biođubrivu“ visoke ocene i preporučuju ga
„za sve oblike zemljišta“. Ova đubriva se proizvode uglavnom od treseta
ekstraktiranjem humusnih kiselina, koje sadrže mnoge hemijske sastojke, korisne
za rast i razvoj biljaka. Agrohemičari – specijalisti, da su samo malo pošteniji prema
zemljoradnicima, morali bi da kažu da su ta đubriva pogodna „za sve vrste grunta
(neplodne zemlje)“, ali ne i „za sve vrste zemljišta“. Oni preporučuju da se
„biođubriva“ koriste bez ikakvog nagoveštavanja neophodnosti korišćenja na
njivama i na lejama bilo kakve organike (komposta). Međutim, bez organike i žive
sredine koja se hrani tom organikom, bašte nema. Bez toga postoji samo mrtav
grunt, koji se sastoji od mnoštva minerala. To jest, uvažavajući ovu ispravku, uz
primenu „biođubriva“, koje u svom sastavu ima samo humusne kiseline i hemijske
elemente, gajenje biljaka će se odvijati, u suštini, hidroponim načinom (gajenje u
staklenicima), koji nema ničega zajedničkog sa agrotehnikom prirodne
zemljoradnje.
Da, baštenske kulture se mogu uzgajati primenom samo tih „biođubriva“ i
pri tom se mogu dobiti visoki prinosi. To je odavno dokazano primenom
hidroponike. Ali, vredi li rasprostranjivati ovaj metod na sve njive i bašte naše
zemlje? Verovatno, ne, ne treba to raditi. Iz nekoliko vrlo važnih razloga.
1.Primenom samo „biođubriva“, bez unošenja organike u zemljište, tlo u
sloju korenja biljke, pod dejstvom soli hemijskih elemenata i kiselina se usitnjava,
postaje iz godine u godinu tvrđe, sitnog sastava, loše propušta u korenski sloj
atmosferski vazduh i vlagu, koji su biljkama potrebni za normalan rast i razvoj. Zato
je potrebno godišnje i sezonsko (i u proleće, i u jesen) kopanje i oranje. Međutim,rastresitost tla traje posle toga vrlo kratko, posle prve dobre kiše ili zalivanja, tlo
postaje još tvrđe, nego što je bilo pre prekopavanja ili oranja (ovo su ustanovili
istraživači – pedolozi). Sam proces prekopavanja ili oranja sloja korenja biljaka
iziskuje dosta fizičkih napora i rashoda u materijalu (za plastenik), troškovi
amortizacije mehanizacije. To dovodi do povećanja cene dobijenih kultura, a to čini
proizvodnju nerentabilnom, a baštovanstvo potpuno neprivlačnim.
2.Tlo, koje u svom sastavu nema organike (komposta), nije u stanju da u
sloju korenja kultura zadrži vodene rastvore hemijskih elemenata. Ovi rastvori iz
takvog zemljišta slobodno se talože u niže slojeve i odlaze sa podzemnim vodama
ili se podižu zemljišnim kapilarima na njegovu površinu, gde vlaga isparava, a soli
hemijskih elemenata obrazuju tvrdu i nepropustljivu koru, za vazduh i vlagu. I u
tom, i u drugom slučaju, mineralni rastvori ne dopiru do korenja biljaka. Baš iz tog
razloga proizvođač „biođubriva“ preporučuje da se ono nanosi rastvoreno, na
površinu zemljišta, najmanje jednom nedeljno i da se kopa posle svakog tretiranja.
Ovo je rasipništvo, kako zbog količine potrebnog rastvora, tako i zbog suvišnog
utroška novca za njegovu nabavku. Osim toga, potrebno je mnogo fizičkog napora
baštovana na prekopavanju, što nije potrebno raditi ako primenjujemo
agrotehniku prirodne zemljoradnje.
3.Pri korišćenju „biođubriva“, treba imati u vidu, da ono odgovara i
kulturama i korovu. To iziskuje dodatne napore i dodatne troškove za borbu protiv
korova bilo plevljenjem, bilo primenom hemijskih sredstava za borbu protiv njih. I
jedno i drugo iziskuje gubljenje vremena, fizički napor i utrošak novčanih
sredstava, što nije slučaj sa agrotehnikom prirodne zemljoradnje.
4.Posle skidanja plodova u zemljištu ostaje korenje biljaka (i kultura i
korova). Pod uticajem kiselina i soli hemijskih elemenata, koji se nalaze u sastavu
„bođubriva“, korenje se mineralizuje i ne pretvara se u humus. Grunt, pri tom, ne
postaje rastresit, kao kada bi korenje pojeli zemljišni mikroorganizmi. To jest,
zemljište se na jednostavan i prirodan način ne struktuiše i ne pretvara u plodno
tle, već ostaje zgusnuto i tvrdo i nepovoljno za razvoj korenja biljaka i za dostup, u
sloj korenja, vazduha i vlage (od zalivanja ili padavina). A to iziskuje potpuno
nepotrebne troškove, koje smo već nabrojali u pasusu 1.
5.Pošto u prirodi postoji balans – težina nadzemnog dela jednaka je
podzemnom, masa korenja koje ostaje u zemlji je značajna i sadrži u sebi, kako
kaže V. V. Dokučajev, bar minimum pet puta više organskih hemijskih elemenata,
nego što je potrebno za ishranu narednog pokolenja biljaka. A to znači, da
prirodnom zemljištu, koje je plodno tle, uopšte nije potrebno nikakvih đubriva sa
strane. Ako pak na parcelu, posle skidanja roda, ostavimo i deo onog što je na njoj
raslo, onda će svega na njoj biti dovoljno, ne samo da se svake godine obnovi
hranljiva masa hemijskih elemenata, koji su neophodni za rast i razvoj biljaka, već
će se uveličati njihova količina, čineći tle iz godine u godinu sve plodnijim. To znači
da je preporuka agrohemičara da se koristi „biođubrivo“, kad se koristi agrotehnikaprirodne zemljoradnje, izlišna i dovodi samo do nerazumnog trošenja i bacanja
novca (i ne samo novca).
6.U živoj prirodi postoji simbioza između biljaka i žive zemljišne sredine.
Biljke svojim otpacima korenja i izumrlim delovima hrane žive zemljišne organizme,
a ovi organizmi, sa svoje strane, svojim izlučevinama pretvaraju u zemljišne vodene
rastvore hemijske elemente zemljišnih minerala i organike, koja je ostala od
prethodne generacije biljaka. Od ostataka biljaka i živih zemljišnih organizama
obrazuje se u korenskom sloju humus, koji je skupljač i čuvar vodenih rastvora
hemijskih elemenata za korenje biljaka. Sposobnost da skuplja i čuva te rastvore
humus ima zbog svojih čestica-granula koje poseduju električni naboj (čestice
mineralnog zemljišta ovakav naboj nemaju). Silom teže tog naboja po granulama
humusa se talože i zadržavaju se na njima vodeni rastvori hemijskih elemenata,
koji su hrana za korenje biljaka. Dlačice korenja biljaka upijaju te rastvore sa
površine humusnih čestica, oslobađajući na taj način prostor za nove rastvore. Pod
dejstvom sile teže električnog naboja na površinu humusa ovi rastvori ne mogu
slobodno da propadaju u niže zemljišne slojeve, ne mogu ni da odlaze zemljišnim
kapilarima na površinu tla, već ostaju baš u korenskom sloju biljaka. Baš zbog toga
je postojanje humusa u zemljištu garancija njegove plodnosti.
„Biođubriva“, koja uporno preporučuju agrohemičari, proizvedena su
ekstraktiranjem treseta, nemaju u svom sastavu elemenata organike, od kojih bi u
zemljištu mogao nastati humus. Baš zbog toga, korišćenje takvih „biođubriva“, se
ne sme smatrati dovoljnim za održavanje i povećanje plodnosti zemljišta uz
primenu agrotehnike prirodne zemljoradnje, mada prefiks „bio“ stvara kod
baštovana i farmera suprotan smisao.

Evo malo sličica iz moje bašte;

Šta je na drugoj slici? vlašac ili šalot?

Prva i druga šalotka treća i četvrta vlašac.
Biće semena ako te interesuje.

Hvala, imam i jedno i drugo. Ali tražim Allium cepa proliferum ili Allium sativum ophiscorodon. Interesantne vrste koje se same razmnožavaju. Više o njima na "Plants for a future" sajtu.

Лук многоярусный
Trudim se da dobijem seme, imaš li koga u Rusiji? da ti pošalje.
Eto tako se zove na ruskom.

Čudo od luka egipatski ali raste i u Sibiru :-)
Ako nabaviš seme prijavljujem se za nekolko.

Izgled slame, nakon 3 nedelje u kompostnoj gomili.

Hanza, kako te ne mrzi da po skoro svim forumima reklamiras tu EM tehnologiju?

Na poljoinfo forumu si dosta diskusija ugasio sa ovim tvojim reklamama.
Dobro, razumem, hoces da prodas pa se zato reklamiras ali preterujes.
Skoro na svakom koraku gde se spominje samostalno kompostiranje ti si ugusio prirodnu diskusiju svojim reklamama.

Drvo paradajza u slici;

Hoćeš da kažeš da paradajz ne može da raste nikako drugaičije?